jednog geografskog područja, nego proizvođač ničega. Kao i u slučaju Milana Stojadinovića Basa, koji je napravio antologiju pesama borskih pesnika služeći se

Stojanovića Mokranjca, Dejana Despića, Slobodana Atanackovića, Milana Stojadinovića Milića, Rajka Maksimovića i Leo Vajnera, negotinskoj publici

autori: Slobodan Atanacković, Rajko Maksimović, Ivan Brkljačić i Milana Stojadinović Milić. Kvartet je do sada izveo tri premijere dela domaćih autora i

neumoljivi tajni skup odluka zadnji put spaja me sa sada već pokojnim Milanom Stojadinovićem da odigramo jednu scenu tragedije ili farse, ko zna; ispred ulaza u

; rastali smo se, bez reči; možda je i njemu i meni bilo sve jasno tako se Milan Stojadinović Bas, najpre i najšire, da ne pogrešim, čovek od knjige, pa potom novinar

i mučnina. Znači, mašina za smišljanje i ispisivanje parola. Sa Milanom Stojadinovićem sam se nakon toga, sve do njegove smrti, 2001. godine, susreo nebrojeno

. I to je verovatno ono najvažnije za sam tekst. Ono što je u našim mislima Milan Stojadinović , njegov spisateljski duh, njegova književna aura, trebalo bi stoga

monolog ili moje živo ćutanje o čitanju pojedinih segmenata dela Milana Stojadinovića , ali i ne samo o njemu možda bi najtačnije bilo reći: o jednom vremenu i

tako glasi osnovna misao koja će se provlačiti kroz redove koji dolaze, Milan Stojadinović je, sudeći po onome što je ostalo zabeleženo u raznolikim tekstovima o

svakako najzanimljivija pojava. Ovo treba čitati na sledeći način: Milan Stojadinović je, nalazeći se u uskom krugu književnika u Boru, mislio o književnosti

, svoju teškoću uobličenja, i svoje zamračenje, no sve to je bio i ostao Milan Stojadinović , čovek koji je, pišući u poslednjoj deceniji XX veka, uticao lokalno,

sasvim bez namere: u jednom polemički intoniranom tekstu (kojeg je Milan Stojadinović , shodno prema-samom-sebi projektovanom položaju, bio, takoreći, u

: ima li to konstruisati neku svoju tajnu, van pomenute bezazlenosti? Milan Stojadinović se, na prvi pogled, nije mnogo razlikovao od svojih kolega saputnika na

manje ili više usmereni istraživači (retki, a među njima je i Milan Stojadinović ), mahom dosledni posvećenici hronologije, izražavali su terminima

kvartet veoma vrednih stvaralaca na polju književnosti i slično, i sam Milan Stojadinović na tom polju nije dao ništa više, temeljnije i dublje. (Tu se i ne mora ići